Историјски подаци

Први писани документи о насељима на овом подручју датирају из 1322.,1323. и 1412. године. Средњевјековни град Котор је био 1519. године под турском управом. Котор Варош са насељима Котор католички, Котор турски, Чепак, Слатина и Варош се први пут спомиње 1889. године.
Подручје општине Котор Варош је археолошки и историјски далеко мање истражено него што по свом положају у односу на шире окружење заслужује. Велика раширеност топонима, упућује на далеку прошлост и коришћење овог простора од различитих популација од доба праисторије до данас. Брдско-планинско земљиште, плодне долине и бројне ријеке, пружале су добре услове за живот у свим периодима људске прошлости.
Од 1918. године Котор Варош је у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), а од 1945. године у саставу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), касније СФРЈ. Од 1995. године Котор Варош је у саставу Републике Српске, Ентитету Дејтонске Босне и Херцеговине. Подручје Котор Вароша и дијела Мањаче – Змијање била су најнеразвијенија у бањалучком санџаку, касније бањалучком окружном предстојништву, односно врбаској бановини. Тај тренд заостајања у развоју Котор Вароша у односу на друга подручја, задржан је касније и у вријеме Краљевине СХС, као и послије II свјетског рата, с тим да се друштвени бруто производ по глави становника у односу на републички просјек, са 24,93% 1982. године до 1991. године повећао на 56% републичког просјека, чиме је Котор Варош, умјесто тадашњег статуса изразито неразвијене општине, добио статус неразвијене општине у СР БиХ. Од 2013. године до данас, Котор Варош има статус средње развијене јединице локалне самоуправе у Републици Српској.