Наша Милица Каламанда за Глас Српске : Умјетност мора бити дио живота

Школу глуме сам покренула у Котор Варошу, јер желим да омогућим дјеци и младима да се упознају са умјетношћу. Вјерујем да свако дијете, али и сваки човјек, у себи носи читав један свијет који само чека да буде откривен. Школа глуме је мјесто гдје тај свијет добије дозволу да се покаже – без страха и осуде.

Рекла је ово за “Глас Српске” глумица Милица Каламанда, коментаришући потез отварања Глумачке школе у Котор Варошу, чиме је умјетничка сцена Републике Српске обогаћена за још једну културну кућу. Млада умјетница истиче да се њен мотив крије у личним, али и ширим друштвеним мотивима. 

– Мотивација за овај подухват је дубоко лична. Одрасла сам у средини у којој умјетност није увијек имала простор који заслужује. Данас, када имам знање и прилику, осјећам одговорност да то пружим другима. Мени је ово више од пројекта, то је искрена жеља да у мом граду заживи умјетност и постане дио свакодневног живота, рекла је Каламанда.

ГЛАС: Који су то постулати на којима ће бити заснивана Ваша школа и шта је разликује од других установа овог формата?

КАЛАМАНДА: Школа коју покрећем биће заснована на три кључна постулата: лични развој, заједништво и слобода изражавања. Кроз игру, креативне вјежбе и глумачке технике развија се машта, самопоуздање и комуникацијске вјештине. Посебан акценат биће на тимском раду, ослобађању од треме и откривању унутрашње креативности. Оно што ову школу разликује од других је чињеница да није заснована само на амбицији да буду прављене представе, већ и људи.

ГЛАС: Тренутно сте на трећој години глуме у класи проф. Велимира Бланића. По свему судећи студирање иде у најбољем реду, ако је судити по резултатима које остварујете заједно са Вашом класом. Како Вам се чини ова етапа студирања глуме у односу на претходне двије, које су биле акцентоване у сегменту “ја у датим околностима” и “лик ?

КАЛАМАНДА: Сви кажу да је трећа година један од преломних тренутака у студирању. Прве двије године су ми помогле да упознам себе као глумца – да научим како реагујем у датим околностима и како да изградим лик изнутра. Међутим, жанр је нешто што нас тјера да изађемо из себе. Сада треба да научим како осјећања да ставим у форму која има строга правила. Мислим да је то тренутак у којем студент престаје да буде неко ко “глуми” и почиње да постаје неко ко истински тумачи.

ГЛАС: Можете ли нам нешто рећи о Вашој улози у представи “Вишњик” А. П. Чехова, у режији проф. и ментора Велимира Бланића? Да ли је било неких недоумица приликом бављења овом класичном, али и крајње изазовном улогом?

КАЛАМАНДА: У представу “Вишњик” А. П. Чехова, у режији мог ментора проф. Велимира Бланића, играла сам Љубов Андрејевну Рањевску – и то на првој години студија. Како сам била тек на почетку школовања, мој приступ је био искључиво кроз призму “ја у датим околностима”. Нисам имала још све алате за изградњу сложене карактерне улоге на класичан начин – зато сам морала да је тражим кроз себе. Недоумица је било много, посебно то што се лако може склизнути у патетику. Наравно, ту је био професор да ме усмјери и наведе на прави пут.

ГЛАС: Велики Чехов је у много чему везан за позоришну умјетност и за свијет сваког глумца. Ви сте се бавили његовим ликом и дјелом. Шта Вас је највише опчинило код овог великог писца?

КАЛАМАНДА: Чехов ме фасцинира својом способношћу да у обичним животним тренуцима открије сложене људске емоције. Његови ликови уче глумца да буде искрен, осјетљив и присутан у сваком тренутку на сцени.

ГЛАС: Студије глуме су тешке, а професионална будућност након завршетка пуна изазова и недоумица. Ипак, изабрали сте умјетност и глуму као животни позив. Да ли је било дилеме у вези са избором или је пут био само један?

КАЛАМАНДА: Глума никада није била само избор, за мене је то позив. Да, студије су тешке, а професионални пут пун изазова, али сваки тренутак проведен на сцени и свака улога коју сам тумачила потврђују да је ово једини пут који сам могла одабрати. За мене је глума начин да будем искрена, да будем ја. Кад сам то схватила више није било повратка, други пут једноставно није постојао.

ГЛАС: Како изгледа свијет младе глумице Милице Каламанде када се не бави умјетничким дјелатностима?

КАЛАМАНДА: Када нисам на сцени или на проби, мој свијет је пут мирних, свакодневних радости. Обожавам да кувам и правим колаче – то је мој начин да се опустим, али и да будем креативна на другачији начин. Волим шетње, књиге, дружења са пријатељима, али и тренутке самоће у којима размишљам о новим улогама и идејама. За мене је то равнотежа – сцена је мој посао и страст, а сваки тренутак ван ње ми поново помаже да се напуним енергијом и инспирацијом.