„Смрт није крај“, пјевао је Мак Диздар „и човјек живи све док је у сјећању људи свог и будућег времена.“ Дуге јесење кише никад хладније и никад досадније. Тај септембар 1975. године никад тмурнији ни хладнији. Исте године постао сам ученик тадашњег Средњошколског центра „Веселин Маслеша“ у Котор – Варошу, школске установе која је формирана само годину дана раније.
Требало се навикнути на све ново и на све другачије. У мору нових дјечијих лица, у тој гомили голуждраваца сакупљених из свих крајева наше општине, сви смо некако тражили сродну душу. Неколико метара од мене испод листа папира на коме је писало „Гимназија“ стајао је дјечачић стидљивог, широког осмијеха коме сам посудио оловку да попуни своју пријаву за упис. Био је то прећутни договор о искреном дјечјем пријатељству које ће пролазити кроз различите фазе и добијати нове и нове облике. У наредне четири године, иако нисмо били у истом одјељењу, често ни у истој школској згради, та оловка је родила дјечје другарство исписано најтанинијим и најискренијим осјећањима.Често смо се виђали, размјењивали мишљења, коментарисали своје средњошколске наставнике, али и недосањане снове којих у малим кудравим дјечјим главицама никада није недостајало.
Марко је био брз, иако није много причао био је веома духовит, прешармантан и увијек са дискретним, тајанственим осмијехом који га никада није напуштао. Пред сами завршетак школовања повјерио ми се који факултети га привлаче, а можда ће уписати ДИФ те да је почео са припремама. Знајући мој анимозитет према спорту, знао је и мој одговор који је био више пуки покушај да га од тога наума одговорим. „Па ти од спортова једино знаш трчати“, била је моја заједљива констатација на коју је одговорио широким рубним осмијехом који је одавао његову шармантност и духовитост…Ријечи нису ни биле потребне.
Само неколико мјесеци касније срели смо се на Раковачким барама, студентској војној вјежби која је трајала петнаест дана. Каснио је један дан и дошао са уредно његованом брадом, типичном за тадашњу студентску популацију. Једва сам га препознао. Знао сам, наравно, да ће имати проблем са војним властима јер је, по тадашњим прописима, то било неспојиво са униформом, али нисам хтио коментарисати. Знао сам, наравно, и његову принципијелност и претпоставио шта ће десити. На првом постројавању „замољен“ је од старјешина да иде на бријање. Одбио је. Поподне су га позвали у команду на разговор. Када се вратио погледао сам га и промрмљао: „Зашто се играш, шта си им рекао?“ Ћутао је неколико тренутака, а онда обавијен неким челичним самопоуздањем одговори: „Нећу се обријати, то је моја коначна одлука, тако сам и рекао.“ Нисам никако могао разумјети толико његово самоупоуздање, јако, стамено, челично, готово безгранично. Дјеловало ми је да у сваком тренутку зна шта хоће, али и шта неће, што га је у мојим очима чинило још већим. Па, ипак, било ме је страх, он је то прочитао у мојим очима и чинило ми се да, уствари, његово самопоуздање и служи да разбије туђе страхове. Тада, на тој вјежби, схватио сам да је Марко извојевао неку побједу, побједу и име свих нас, побједу против челичног система који није трпио управо оно за шта се Марко залагао, није трпио слободу.
…Када је завршио факултет, ја сам већ био запослен. Причао ми је о амбицијама, послу, спорту, политици. Ријетко смо се виђали, почео је радити као наставник у Челинцу. Оно што ми је било чудније јесте да је ушао у политику, коју смо до тада обојица презирали и сматрали баруштином и каљугом, која, као и морска плима често запљусне обалу, остави свој прљави талог и врати се назад у морске дубине. Често сам му приговарао за такву одлуку. Но, нешто касније, ни ја нисам одолио као ни он, али он мени није приговарао. Дочекао ме је ријечима: „Пази се, политика је област у којој морал често губи битку, али ако хоће да уопште постоји не може без морала.“ Били смо на супротним политичким странама, али какви год нам лични односи у датом моменту били, чували смо се пред другима и исказивали обострано безусловно и огромно поштовање. У једном моменту обојица смо руководили школама, он средњом, ја основном. Чини ми се да сам га тада најбоље упознао.
Био је највећи интелектуалац међу тадашњим политичарима и политичар најдаљих визија и домета. Питање је само, колико смо га слушали. Говорио је тихо, на граници чујности и препознатљивости, али са чврстим ставом и јасним увјерењем. Аналитичар ванредних способности који је умио да сагледа ствари, људе и појаве у најширем контексту. Често је знао упозорити на грешке које су у том времену чињене. Борио се на само себи својствен начин носећи истину као зубљу у тами времена свјестан да то много кошта, али да се увијек исплати. Ништа тако споро и ништа тако брзо не пролази као вријеме. Прође и девета година откако Марка нема. Са друге стране за његову породицу и пријатеље сваки сат и сваки дан тога времена били су и јесу вјечност и бескрајна ријека туге која се вуче споро и не назире јој се крај. А усред тог времена, овако или онако доживљеног, именом непролазним и имуним на све временске мијене стоји име Марка
Зељковића.
Марко је отишао тамо гдје ће се његова људског наградити и боље вредновати. Кажу да је историји, оној правој, поштеној и на чињеницама заснованој потребна извјесна, подужа временска дистанца да би о некој личности, појави или догађају донијела објективан и непристрасан суд. Али постоје људи чији је отисак у времену толико јасан, упечатљив и изван сваке сумње да се њима и о њима може, људски и поштено, судити у свако вријеме. Маркова страница у нашем историјском атласу биће увијек једнако свијетла и чиста као суза.
Девет година је и много и мало, али више него довољно за болно сазнање да је Марко прерано отишао и да данас више недостаје Котор – Варошу него што је он икада недостајао њему.
„Немој ме казнити заборавом“, пјевао је пјесник, сликар и боем Мирослав Антић. А заборав и јесте казна не само људима који су обиљежили своје вријеме, а Марко јесте управо такав. Заборав на Марково капитално људско дјело био би казна за све нас… Још једна недјеља, још једна годишњица, тиха, огрнута штедљивим децембарским сунцем и умивена блиставом росом, огрнута тишином која као да сипи из недокучивих дубина тамномодрог неба. Ту и тамо оно је натачкано бјеличастим мрљама облачића који, гоњени јужним вјетром, плешу лаганим ритмом.
…А моје Масловаре, моје село, или оно што је остало од њега, утонуло у летаргију и чини се да још увијек спава. Чаробни тренутак јутра у којем су самоћа и успомене и отров и лијек души презасићеној лудилом живота у којем је све прече и важније од њега самог…
Пише: Ранко Товиловић
Više vijesti
ВЕЧЕРАС СВИ У СПОРТСКУ ДВОРАНУ ДА ОД 20 ЧАСОВА ПОДРЖИМО НАШЕ МОМКЕ
EM STIL
KV PRODAVNICE