ДАРКО МОМИЋ: Ненад Нешић и орање друмова

Вино пију до два побратима,
Миле Додик и Павића Марко.
Вино пију, горке сузе лију,
ал’ намјере један другом крију.

Заратиле њихове су странке
и свакакве праве се игранке.
Започело све је од Приједора,
к’о да нешто мијењати се мора.

Свашта једни другима говоре,
нешто лажу, нешто тачно зборе,
међусобни односи су пукли,
само што се нису и потукли.

Проналази свако сваком мане
и подмеће на све чет’ри стране,
бљувотине свакакве се чују,
јавни простор баш свачиме трују.

Побратими све су то гледали
и оптужбе све су саслушали
и зато су састанак сазвали
на који су сви се одазвали.

Али оно што би на састанку
не открива до краја игранку.
Побратими зато пију вино
и попили већ су богме фино.

А кад су се добро понапили
отвори се грло тада Мили,
па загрли свога побратима,
међу њима као све да штима.

„Ајмо, Марко, ми бити искрени,
па истину праву реци мени,
ко је теби у посјети био,
Мљечаницу бању походио?

Али буди човјек па ми кажи,
немој, брате, ја да слушам лажи,
шта је хтио онај Јарић клињо
и је ли ти Проинтер спомињ’о?

И, Бога ти, само не пореци,
у очи ме гледај па ми реци
је л’ ти Драшко у посјети био
и Драганов мали шта је хтио?“

Слуша Марко, а погнуо главу,
све што пита Миле је у праву.
Tешке мисли њега сада море,
а зна увијек да може и горе.

Ал’ сјети се старина нечега,
па у очи Додика погледа:
„Сјећаш ли се, Миле, брате мили,
шта смо досад скупа направили?

Ми смо скупа двије деценије,
да смо могли били би и прије,
код тебе сам ја министар био,
касније ме и суд осудио.

И никад те ја нисам издао,
а знаш добро да сам и могао
и сада ти ево дајем завјет:
нећу ић’ у министара Савјет.

Политике више ми је доста,
због ње брате и без здравља оста,
ја почасни могу само бити,
ал’ коме ћу странку оставити?

Оде Чубро сам на своју страну,
с њим и Боран досоли ми рану,
а најгоре кад ми оде Спома,
тешко нам је то пало обома.

Ал’ кад слушам шта сада говоре –
широко им вала било море,
чуј идеје да ти памет стане:
да Козарац општина постане.“

„Побратиме“, одговара Миле,
и мезе им тражи још по киле,
„питао сам нешто ја те друго,
а ти оде широко и дуго.

Све ми личи да ме оптужујеш,
оптужбама да ме окружујеш,
што функција пола Чубри дајем,
али за то ја ништа не хајем.

Кад смо могли двије деценије,
ајмо даље к’о што смо и прије,
зна се чија задња мора бити,
ајмо сада наставити пити.

Ти савјетник можеш бити мени,
за тај пос’о и нису зелени,
ал’ због ових посљедњих работа
и мене је помало срамота.

С осамдесет и два пуна љета
Илија се к’о савјетник шета,
само да се вратим из Брисела
на некоме сломиће се кола.

Теби ништа дужан нисам ост’о,
онај Аћић директор је пост’о,
а посебне ако имаш жеље,
састаћемо се иза недjеље“.

Нема куда од Приједора Марко,
обрадов’о Миле га је јарко,
руке шире, у лица се љубе,
неће Приједор сметња да им буде.

А како ће и шта догодине,
није вријеме да се о том брине,
далеко су локални избори,
није вријеме да се о том збори.

Има много пречијех проблема,
али на њих одговора нема.
Зашто Нешић ’нако паре шута
к’о да их је наш’о поред пута?

Зато одмах, браћо моја мила,
од пасоша раширите крила,
нема овдје више перспективе,
не исправи нико Дрине криве.

Тако вам је, тако гусле гуде,

бјеж’те у свијет, па како вам буде,

гдје су поштен и будала браћа,

ту се нико паметан не враћа.

(izvor.ba)