Kanjon Cvrcke - Zapali iz (z)grada

Kanjon Cvrcke : Bajka u srcu Bosne

 Postoji nešto što mi ne da da se skrasim, da se smirim, da odustanem. Toliko je skrivenih i bajkovitih kutaka koji me dozivaju i vekovima čekaju da prenesu svoju jedinstvenu priču. Kao neki žar koji tinja od detinjstva i čeka najmanji dašak vetra da rasplamsa vatru. Čim ta magična vatra počne da se obavija oko nogu, da pecka, da goni trnce uz kičmu, mahinalno pogledam ka rancu kao da mu namignem da bude spreman. A on, stara lola jedva čeka. Živi za novu avanturu. Jedva čeka da mi pomogne kad sam neodlučan, izgara da mi pruži krila kada padam ili da me pogura kad zastanem. Ovog puta me je samovoljni i nestašni ranac odveo u srce Bosne, u bajkovito Kneževo i neizmerno mu hvala na tome. 

Kneževo se nalazi na pola puta Banja Luka – Travnik gde se ugnjezdilo na obroncima čak pet planina od kojih je svakako najčuveniji olimpijski Vlašić. Ovom prelepom prirodnom raju pripada i nekoliko reka i njihovih kanjona i nebrojeno pećina, vodopada, virova, slapova… U ovakvim situacijama se često osećam kao dete u prodavnici igračaka, prosto ne znam šta bih pre. Nismo imali drugog izbora nego da što bolje iskoristimo tri dana koja smo imali. Što bi mudri Gandalf rekao: „Nije na nama da sudimo zašto nam je ovo vreme dato, nego šta ćemo sa njim da uradimo“. ?

Otlovića pećina

Foto: Dejan Ristov

Akcija, iako privatnog karaktera, organizovana je u dogovoru sa PD Vilenska vrela. Takav nivo gostoprimstva, srdačnosti i iskrene emocije nisam još do sada sreo. Ljudine, hvala na nezaboravnom vikendu! Siguran sam da je ovo samo prva epizoda višegodišnjeg druženja.

Za prvi dan bio je planiran kanjon rijeke Ilomske. Čim smo stigli, dali smo se u akciju. Nismo gubili vreme. Munjevito smo se spremili jedva čekajući da se prepustimo nestvarnim prizorima. Međutim, sva moja lepršavost i bajkovite metafore su dobile snažan šamar otrežnjenja čim sam pogledao na ušće Ilomske i Ugra. Zločin, masakr, silovanje prirode! Naravno da pričam o mini hidrocentralama. Lokalni „biznismen“ nije samo prisvojio reku, već i ceo kanjon i okolnu planinu. Angažovao je bagere, buši tunele, postavlja cevi, dok vapaj umiruće reke i sveg života u njoj poslednjim snagama odzvanja iz cevi. Uh, kako je mučno slušati te krike. U glavi mi je sevnula misao bolna poput hronične migrene: „A šta ako sve reke budu ovako izgledale?“ Hoćemo li se ikada osloboditi uskomešanog materijalističkog vrtloga i najzad shvatiti da nismo prirodu nasledili od naših predaka već pozajmili od naše dece? Razmišljamo li šta će oni zateći?

Ošamareni i uzdrmani nastavljamo dalje. Srećom naši domaćini su želeli da u što boljem svetlu predstave svoj kraj i vrlo brzo su nas vratili u bajku. Ponovo su počeli da dominiraju prodorni miris četinara, huk preostale reke i zov nove pustolovine. Ceo predeo je jedinstven skup prirodnih lepota, kao mala prezentacija umetničkih dela prirode.

rijeka Ilomska

 Na svakom koraku je novo i lepše delo od prethodnog koje ne prestaje da očarava i iznova oduzima dah. Performans je otvorio graciozni Mali Buk. Padajući sa nekih 20-tak metara vodopad se širi u nekoliko pravaca trudeći se da vodenom parom dopre do svakog posetioca i počasti ga preko potrebnim tuširanjem u vrelim danima.

 Posle borbe sa posledicama klizišta (baš me čudi da se pojavljuju tamo gde su MHE ?), savladavanja strmog uspona i „druženja“ sa sajlom izbijamo na skriveni plato koji nam se duboko urezao u sećanje. Pritajen u gustoj šumi i među visokim okomitim liticama, vodopad Veliki Buk neodoljivo asocira na egzotične destinacije.

Foto: Dejan ristov

Njegov amfiteatar, beskrajan u lepoti i spokoju, daje satisfakciju na koju samo uporni imaju privilegiju. Ilomska rijeka se obrušava sa pedesetak metara niz vertikalnu odsečenu stenu, jasno naglašavajući svoj neukrotivi karakter, dok se njena snaga oseća i nešto malo niže nizvodno, gde formira desetine slapova, kotlova i manjih vodopada. Ostaje samo žal što vreme nije bilo moj saveznik ovog puta, moralo se ići dalje.

veliki buk

 

Dalje kroz tunele i uz kanjon stižemo do malog jezera okruženog fascinantnim krajolikom, takvim da je pravo pitanje kako medvede nismo sreli.

Na pomen Cvrcke možete da očekujete dve reakcije. Ili iskru u oku onoga koje video makar jednu sliku nadrealne prirodne lepote ili pogled ispod obrve sagovornika kao reakciju na zafrkavanje koje ne razume.

skakavac

Na samom početku silazimo do Skakavca, predivnog vodopada koji dominira okolinom sa svojim karakterom, dinamikom, bojom i zvukom. Čak i njegov najniži deo, dostupan svima, uspostavlja harmoniju u duši.

Ali, tek nešto viši i nepristupačniji delovi, do kojih treba uzjahati stenu i provući se kroz otvor pećine, otkrivaju skrivenu atraktivnost i željeni zaglušujući huk. Ovaj teatar glasne pesme i igre trijumfalno najavljuje kanjon Cvrcke koji nastaje od ovog vodopada.

Foto: Dejan Ristov

Dalje idemo kroz kanjon koji se savija kako Cvrcka diriguje. Prateći njen tok upoznajemo je i učimo o njoj. Na pojedinim mestima podivlja, zapenuša, huči i klobuči, valja i krči sve pred sobom, a onda zastane da oslušne da li smo dovoljno fascinirani. Kao da u nekom trenutku svu svoju moć preusmeri u smaragdne i tirkizne virove i poput neke namiguše se namesti i čeka škljocanje foto aparata.

kanjon cvrcke

Naravno da nismo odoleli ni čarima besprekorno čistih, ali i ledenih virova u kojima se kupaju samo najsmeliji. Znam da ne bih mogao sebi da oprostim takav propust i opet dozvoljavam da mi želja nadoknadi nekoliko stepeni koji nedostaju u rajskim virovima.

kanjon cvrcke

Teško je ostati imun na koji način se priroda poigrala i iskoristila najbolje što ima kada je nam je darivala kanjon Cvrcke koji predstavlja pravo uživanje za sva čula. Ko nije bio, ne može ni da pojmi taj miris prošlosti u vazduhu, mešanje mirisa drevne zemlje, prastarih stabala i vlažne vegetacije.

Foto: Dejan Ristov

A ni kako zvuči kada se stotine ptica gorde svojom pesmom, prepliću cvrkute, u jasnom, bistrom vazduhu. Zelenilo tako posebno, da imaš osećaj da si tek sad progledao i da su ovo prave boje sveta, a ne sivilo gradova na koje smo svi navikli.

Foto: Dejan Ristov

Stižemo do nestvarnog vodopada Vilenska vrela. Ovaj prirodni fenomen čine na desetine vodenih krakova i slapova koji niz šezdesetak metara visok poligon bigrenih ili sedrenih stena jure u zagrljaj Cvrcki. Vodene kapi čas miluju stene obrasle mahovinom, čas se od njih odbacuju, pršte, skakuću, neobuzdano se kreću stvarajući predivnu metaforu razbarušene duge viline kose.

„Legenda kazuje da je vodopad dobio ime Vilenska vrela jer se pod njim skupljaju vile nagorkinje koje su drugujući sa gorštacima prečesto igrale kolo na livadama i rasipale „vilinsku kosu“. Brojni posetioci i danas pričaju da su često bili u prilici da čuju topote, koje podsećaju na zvuke kao da neko igra kolo. Jedan pored drugog ključa osam izvora i to na prostoru od desetak metara i svaki je za sebe otvorila po jedna vila. Među posetiocima važi i verovanje da ako nakon godinu dana budemo pili vodu sa ovog istog vrela, što god da poželimo vile će nam ispuniti..“

Ukoliko sledeće godine naprasno nestanu sve mini hidrocentrale sa Balkana, znajte da sam opet pio vodu sa božanstvenih izvora. ?

Vodopad Vilenska vrela izvire na vrhu litice, na platou ispod male okapine. Na samom izvoru postoje tri kraka, a ja sam zatekao i po jednu žabu čuvara za svaki od njih što mi je dalo dodatnu bajkovitu metaforu. Neposredno u blizini izvora nalaze se veoma interesantna pećina i još jedan u nizu vodopada. Kad se čovek razmazi i navikne na silne vodopade može da se desi da ovakva lepota ostane nezapažena.

izvor cvrcke

 

Usled lošijeg vremena, planirani uspon na Vlašić odložili smo za narednu godinu. Kada se već nije moglo na, otišli smo u planinu. Pod vođstvom prekaljenog lokalnog vodiča Bore otisnuli smo se u pravu speleološko – istraživačku akciju. Na planini Čemernici nalazi se Marića ili Otlovića pećina. Iako se nalazi u gustoj četinarskoj šumi i sa malim otvorom, ipak je nedovoljno skrivena za našeg vodiča koji poznaje svaki kamen u krugu od 100 kilometara.

Ulazimo unutra. Postaje hladnije. Palimo baterije i čeone lampe, dok nivo predostrožnosti ulazi u crvenu zonu. Ulazna dvorana je poslužila za aklimatizaciju. Navikavamo se na temperaturu i gusti mrak i udišemo duboko pre nego kročimo dalje u grotlo planine.

Foto: Dejan Ristov

Provlačimo se kroz horizontalni tesnac koji spaja dve dvorane i to glavom napred. Opijen mirisom avanture i udarima adrenalina gledam kako samo cipele vire ispred mene i znam da sam sledeći. Kao posle Alisine rupe, i meni se otvara jedan sasvim novi svet.

Izašao sam u jednu manju dvoranu bogatu nakitom koji se nadvio nad ogromnom kadom punom vode. Kako nemamo pravo na grešku, oprezno se krećemo i idemo sve dublje. Sva naša ludost i hrabrost bivaju višestruko nagrađeni. Ulazimo u veliku dvoranu koja velikodušno pokazuje svu beskrajnu maštovitost i svoju kreativnost u proteklih par miliona godina.

Foto: Dejan Ristov

Priroda se zaista poigrala. Stalaktiti, stalagmiti, stubovi, figure koje svakog podsećaju na nešto drugo, boje koje se primećuju čak i u mrklom mraku, ma sve nam privlači pažnju i mami osmehe na licu. Iz ove dvorane postoji prolaz do naredne, ali za takvu avanturu je potrebna ozbiljna oprema. Ovo je bio maksimum za nas amaterske speleologe.

Foto: Dejan Ristov

Kada na nekom mestu upoznate toliko divnih ljudi, doživite da vas priroda dotakne svojom čistotom i nevinošću i dozvoli vam da ponesete kući najbolju verziju sebe, onda je jasno da ćete se vratiti. Kneževo vidimo se opet uskoro!